Манастир Житомислић је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице, из XV је вијека и обновљен је 1563. године од браће православних Срба Милорадовића-Храбрена, у селу Житомислићу, тимару ове старе српске познате велмошке и задужбинарске породице. Родоначелник братства Милорадовића-Храбрена, које је живјело у предјелима столачких Дубрава и Храсна, војвода Стјепан Милорадовић помиње се 1416. године, а у турским пописима дефтерима из 1468. и 1477. год. помињу се синови: војвода Петар и браћа му Радоје и Вукић. Породична некропола Храбрена налази се у Радимљи, а комплекс цркве са гробовима и двије камене судачке столице на Ошанићима код Стоца. На стећку у Радимљи пише:“Сие лежи добри Радое син војводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои боевода Петар.“

Средином и крајем XVII вијека неки од Милорадовића се селе у Русију, али 1707.г. долазе браћа Михајло и Гаврило да посјете своју задужбину Житомислић и доносе дарове Петра Великог, а 1711.г. у вријеме руско-турског рата, Михајло као „српски пуковник“ долази на Цетиње и на Видовдан, са владиком Данилом II Петровићем, објављује проглас о устанку против Турака. Године 1760. у Аустрији официр Јероним Милорадовић-Хребреновић од Дубрава постаје племић, а затим у Русији генерал руске војске. Године 1883. потомак Храбрена, руски гроф Григориј посетио је Житомислић, даривао га, поставио плочу на јужном зиду припрате. Постоји манастирски печат Житомислића из 1585. године, с натписом:“Се печат стое Блговешч. Престие Бци мн. Ж. 1585″.

Године 1602/03. има запис мајстора Вукашина из манастира Ораховице, уклесан на капителу јужног стуба Житомислићке цркве. 5. маја 1609.г. довршен живопис Житомислићког храма по поруxби игумана Саве, трудом и трошком јеромонаха Максима, можда из породице Храбрена. Манастирска црква је убрзо опремљена крстионицом, престоним иконама и богатим иконостасом у позлаћеном дуборезу. Иначе, Житомислићки храм је имао у позадини зидани иконостас, као још неке цркве из XV и XVI вијека. За игумана Саве (1609-1616), Висариона (1616-1617) и Серафиона (1618) у Житомислићу је преписано више од десет важних црквених књига, а године 1618/1619. завршен је украшени манастирски поменик, гдје се помињу сви српски краљеви, архиепископи и игумани Житомислића, као и сви мушки и женски чланови породице Храбрена. Монаси манастира Житомислића у XVII вијеку значајне су личности, стижу до Свете Горе и постају Хиландарски игумани. Калуђери се боре за очување свог народа и манастира од ратова, хајдучије, зулума.

Године 1663. манастир је обновио чесму (вјероватно водовод). 1675. године проигуман Серафион је дао да добар мајстор уради позлаћени дуборез царских двери. Јеромонах Житомислићки хаxи-Јеремија поклонио је 1684.г. сребрену петохљебницу; а 1689.г. сакован је у Сарајеву дуборезни крст окован сребром, чуван донедавно у манастиру. Митрополит Дабробосански Висарион, из Житомислића, поклонио је 1691.г. сребром и златом оковано штампано руско Јеванђеље и 1699.г. налоњ дуборезан и украшен интарзијом, исте године вјерници браћа Витковићи даровали су сребрно кандило украшено представама Распећа, Богородице и Св. Ђорђа. Много је књига преписано и украшено у манастиру Житомислићу. Око цркве има старо манастирско гробље, са старим вриједним споменицима. Године 1890. јеромонах Христифор Милутиновић, касније игуман, ископавао је гробове у Орловцима (Црквини) и тада открио „храм са више олтара“. У Житомислићу су се школовали многи значајни Срби, не само Херцеговци, у XVIII и XIX па и у XX вијеку, из њеног братства произашли су бројни народни духовници и архипастири ове и других епархија Српске Цркве. Године 1858. овдје је отворена Приправна духовна школа, прва те врсте у Босни и Херцеговини.

26. јуна 1941.г. усташе су побиле цијело братство манастира Житомислића, њих осам, и бациле у Видоњску јаму на десној обали Неретве, а манастир је опустио, јер су крајем 1941. године све конаке, осим једне мале зграде, запалили Хрвати и Нијемци, пошто су претходно све опљачкали, прије свега манастирску ризницу, архиву и библиотеку. Манастирска црква је тада само чудом Божијим остала поштеђена. У недјељу 3. фебруара 1991. Године у Житомислићу, у мермерну гробницу изнад олтара према истоку, свечано су сахрањене мошти Житомислићких новомученика (извађених крајем 1990.г. из јаме Видоња), уз саслужење Српског Патријарха Господина Павла.

Манастир Житомислић је од Хрвата спаљен и срушен, половином јуна 1992. године, а потом је великом количином подметнутог експлозива миниран до темеља, заједно са конацима, чак је спаљен и миниран гроб новомученика Житомислићких монаха. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избјегло је из манастира неку седмицу прије уништења манастира.

У току 2003. и 2005. године обновљена је црква и стари конак и освештани од стране Патријарха Српског Господина Павла маја мјесеца 2005. године. Данас, са архимандритом Данилом (Павловићем), братство манастира се стара да Светињу манастира Житомислић још више обнови.

Музеј Житомислић

Музеј Житомислић налази се у комлексу Манастира Житомислић који датира још и прије 1468. године. Према писаним подацима, музеј је први пут отворен изградњом новог конака 1858. године.
Исте године манастир је отворио своју Српску народну школу која је претворена у државну и радила је са прекидима до 1978. године. У конаку се налазила, уз музеј, и библиотека али и сала која је била уређена као галерија.
У њој су се чувале велика манастирска икона поклоњена од сликара из Њемачке, затим остале слике манастирског здања које су биле међу вриједнијим. Шта се налазило у музеју тих година не можемо тачно потврдити.
У Другом свјетском рату цијели је конак изгорио, а прије тога су библиотека и музеј опљачкани. Цијело је братство страдало, а црква остала потпуно неоштећена. Тек 1970. године описује се обновљен конак, живот монахиња унутар комплекса и посјета музеја.
Садржај му је био богат иконама, црквеним предметима и рукописима, готово иста поставка која се може видјети и данас.
Деведесетих година прошлог вијека, због страха и несигурности монахиње су морале напустити Херцеговину, и кренувши за Србију понијеле су са собом артефакте музеја, иконе из манастира, али и познате царске двери.
Манастирски комплекс је тих година до темеља миниран. Опустошен, заједно са својим селом био је све до 2002. године када је Комисија за националне споменика цијели манастир прогласила националним спомеником.
Тада је почела његова обнова и трајала је све до 2005. када је 15. маја освјештан од Његове Светости блаженопочившег патријарха српског Павла.
Врата музеја поново су отворена 7. априла 2019. године, након рестаурације свих артефаката враћених из Србије. Данас можете видјети готово исту поставку као и 1980. , и приказ његовог богатства опсежан је и сада, иако је сачувано само 20% онога што је он уствари имао и стварао.
У музеју се налазе иконе познатих српских, руских и итало-критских умјетника из периода од 16. до 19. вијека, бројне црквене предмете које је манастир добијао за поклоне, али и рукописе по којима су монаси ове богомоље били познати у 16. и 17. вијеку.
Најпознатије су царске двери мајстора Радула из 1676., године које су рађене техником дубореза и позлатом. На њима имамо различите мотиве , али и сликовне приказе цара Давида и Соломона, као и велики приказ Благовјештења Пресвете Богородице коме је овај манастир и посвећен.
Ова су врата вијековима била на улазу у олтар, а данас чине покретно национално добро.