Archives

Током цијеле сезоне у  библиотеци Задужбине “Кнез Мирослав Хумски” у Граду Сунца можете погледати факсимил Мирослављевог јеванђелистара, најстаријег сачуваног српског ћириличког рукописа насталог у другој половини 12. вијека.
Књига је израђена по наруџби Хумскога кнеза Мирослава, старијег брата Симеона Немање. На 362 стране налазе се дијелови из јеванђеља све четворице јеванђелиста исписани редосљедом према дневним читањима у цркви. Рукопис је писан на пергаменту, а украшен је са преко 300 златних илуминација.
По данашњим прорачунима израда овога раскошног јеванђелистара коштала је колико и изградња мањег средњовјековног града. Наша култура створила је преко 20 000 рукописа, што ће рећи да смо у књиге уложили 20 000 малих градова.
Златно издање Мирослављевог јеванђелистара из 2019. године у издању издавачке куће “Досије” из Београда сматра се за најуспјелије фототипско издање на свијету.
Задужбина “Кнез Мирослав Хумски” Требиње бави се прикупљањем и објављивањем архивске грађе српске културне баштине, основана је 2017. године, броји преко 40 чланова и до сада је објавила десет књига, а у припреми су још четири.
Значај и активности Задужбине препознао је предсједник компаније
“Свислајн Требиње” г. Родољуб Драшковић и додјелио јој нове просторије у Граду Сунца, гдје је Задужбина формирала библиотеку са преко 15 000 наслова као и читаоницу за око 50 средњошколаца који организују разне образовне и забавне програме.
Током сезоне библиотека у Граду Сунца је на услузи посјетиоцима Града Сунца сваким радним даном од 14 до 21 час.
Са почетком школске године наставиће се школице, курсеви, квизови и разни образовни програми осмишљени за дјецу средњошколског узраста.

Народна библиотека Требиње се налази у центру града.

Цијена карте (2 сата кориштења базена) за одрасле, у термину од 7.00 до 12.00 часова, износи 3,50 КМ, а у термину од 12:00 до 22:00 часа, цијена улазнице износи 5,00 КМ.

Цијена улазнице (2 сата кориштења базена), за посебне категорије (дјеца, студенти, пензионери и инвалиди), у термину од 7.00 до 12.00 часова, износи 2,50 КМ, а у термину од 12.00 до 22.00 часа, цијена улазнице износи 3,50 КМ.

АРТЕМ галерија и поклон дућан је почела са радом у априлу 2022. године. Циљ нам је, не само да представимо радове умјетника из Херцеговине, већ  и из других земаља, јер  је галерија интернационалног карактера.

У понуди имамо умјетничке слике, скулптуре, сувенире Требиња и Херцеговине, као и уникатне радове Удружења за помоћ и подршку ђеци и лицима са потешкоћама у развоју ”Сунце нам је заједничко” из Требиња.

Поклони за сваку прилику !

Вјероватно не постоји бољи начин да доживите природу него да кампујете. За све заљубљенике природе и овог облика одмора изван Града Сунца, на свега пар стотина метара од његових капија, налази се камп који посједује најсавременије просторе за стационирање шатора, аутокамп приколица и кампера. Постире се на површини од 2 ха, има 50 мјеста за кампере и 200 мјеста за шаторе. Камп је саграђен у складу са најсавременијим стандардима европског кампинг туризма те свака парцела посједује напајање водом и струјом и кампер цлеанер за санитарно пражњење кампера.

Радно вријеме:

Понедјељком, уторком, сриједом, четвртком и петком од 10:00 до 18:00 часова. Потребно је претходно најавити долазак на један од контакт телефона.

Викендом – од 10:00 до 18:00 часова, није неопходна најава телефоном.

Цијена карте:

Дјечији бамби авантура парк 2КМ.

Велики адреналински парк 4КМ.

 

Манастир Житомислић је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице, из XV је вијека и обновљен је 1563. године од браће православних Срба Милорадовића-Храбрена, у селу Житомислићу, тимару ове старе српске познате велмошке и задужбинарске породице. Родоначелник братства Милорадовића-Храбрена, које је живјело у предјелима столачких Дубрава и Храсна, војвода Стјепан Милорадовић помиње се 1416. године, а у турским пописима дефтерима из 1468. и 1477. год. помињу се синови: војвода Петар и браћа му Радоје и Вукић. Породична некропола Храбрена налази се у Радимљи, а комплекс цркве са гробовима и двије камене судачке столице на Ошанићима код Стоца. На стећку у Радимљи пише:“Сие лежи добри Радое син војводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои боевода Петар.“

Средином и крајем XVII вијека неки од Милорадовића се селе у Русију, али 1707.г. долазе браћа Михајло и Гаврило да посјете своју задужбину Житомислић и доносе дарове Петра Великог, а 1711.г. у вријеме руско-турског рата, Михајло као „српски пуковник“ долази на Цетиње и на Видовдан, са владиком Данилом II Петровићем, објављује проглас о устанку против Турака. Године 1760. у Аустрији официр Јероним Милорадовић-Хребреновић од Дубрава постаје племић, а затим у Русији генерал руске војске. Године 1883. потомак Храбрена, руски гроф Григориј посетио је Житомислић, даривао га, поставио плочу на јужном зиду припрате. Постоји манастирски печат Житомислића из 1585. године, с натписом:“Се печат стое Блговешч. Престие Бци мн. Ж. 1585″.

Године 1602/03. има запис мајстора Вукашина из манастира Ораховице, уклесан на капителу јужног стуба Житомислићке цркве. 5. маја 1609.г. довршен живопис Житомислићког храма по поруxби игумана Саве, трудом и трошком јеромонаха Максима, можда из породице Храбрена. Манастирска црква је убрзо опремљена крстионицом, престоним иконама и богатим иконостасом у позлаћеном дуборезу. Иначе, Житомислићки храм је имао у позадини зидани иконостас, као још неке цркве из XV и XVI вијека. За игумана Саве (1609-1616), Висариона (1616-1617) и Серафиона (1618) у Житомислићу је преписано више од десет важних црквених књига, а године 1618/1619. завршен је украшени манастирски поменик, гдје се помињу сви српски краљеви, архиепископи и игумани Житомислића, као и сви мушки и женски чланови породице Храбрена. Монаси манастира Житомислића у XVII вијеку значајне су личности, стижу до Свете Горе и постају Хиландарски игумани. Калуђери се боре за очување свог народа и манастира од ратова, хајдучије, зулума.

Године 1663. манастир је обновио чесму (вјероватно водовод). 1675. године проигуман Серафион је дао да добар мајстор уради позлаћени дуборез царских двери. Јеромонах Житомислићки хаxи-Јеремија поклонио је 1684.г. сребрену петохљебницу; а 1689.г. сакован је у Сарајеву дуборезни крст окован сребром, чуван донедавно у манастиру. Митрополит Дабробосански Висарион, из Житомислића, поклонио је 1691.г. сребром и златом оковано штампано руско Јеванђеље и 1699.г. налоњ дуборезан и украшен интарзијом, исте године вјерници браћа Витковићи даровали су сребрно кандило украшено представама Распећа, Богородице и Св. Ђорђа. Много је књига преписано и украшено у манастиру Житомислићу. Око цркве има старо манастирско гробље, са старим вриједним споменицима. Године 1890. јеромонах Христифор Милутиновић, касније игуман, ископавао је гробове у Орловцима (Црквини) и тада открио „храм са више олтара“. У Житомислићу су се школовали многи значајни Срби, не само Херцеговци, у XVIII и XIX па и у XX вијеку, из њеног братства произашли су бројни народни духовници и архипастири ове и других епархија Српске Цркве. Године 1858. овдје је отворена Приправна духовна школа, прва те врсте у Босни и Херцеговини.

26. јуна 1941.г. усташе су побиле цијело братство манастира Житомислића, њих осам, и бациле у Видоњску јаму на десној обали Неретве, а манастир је опустио, јер су крајем 1941. године све конаке, осим једне мале зграде, запалили Хрвати и Нијемци, пошто су претходно све опљачкали, прије свега манастирску ризницу, архиву и библиотеку. Манастирска црква је тада само чудом Божијим остала поштеђена. У недјељу 3. фебруара 1991. Године у Житомислићу, у мермерну гробницу изнад олтара према истоку, свечано су сахрањене мошти Житомислићких новомученика (извађених крајем 1990.г. из јаме Видоња), уз саслужење Српског Патријарха Господина Павла.

Манастир Житомислић је од Хрвата спаљен и срушен, половином јуна 1992. године, а потом је великом количином подметнутог експлозива миниран до темеља, заједно са конацима, чак је спаљен и миниран гроб новомученика Житомислићких монаха. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избјегло је из манастира неку седмицу прије уништења манастира.

У току 2003. и 2005. године обновљена је црква и стари конак и освештани од стране Патријарха Српског Господина Павла маја мјесеца 2005. године. Данас, са архимандритом Данилом (Павловићем), братство манастира се стара да Светињу манастира Житомислић још више обнови.

 

Музеј Житомислић

Музеј Житомислић налази се у комлексу Манастира Житомислић који датира још и прије 1468. године. Према писаним подацима, музеј је први пут отворен изградњом новог конака 1858. године.
Исте године манастир је отворио своју Српску народну школу која је претворена у државну и радила је са прекидима до 1978. године. У конаку се налазила, уз музеј, и библиотека али и сала која је била уређена као галерија.
У њој су се чувале велика манастирска икона поклоњена од сликара из Њемачке, затим остале слике манастирског здања које су биле међу вриједнијим. Шта се налазило у музеју тих година не можемо тачно потврдити.
У Другом свјетском рату цијели је конак изгорио, а прије тога су библиотека и музеј опљачкани. Цијело је братство страдало, а црква остала потпуно неоштећена. Тек 1970. године описује се обновљен конак, живот монахиња унутар комплекса и посјета музеја.
Садржај му је био богат иконама, црквеним предметима и рукописима, готово иста поставка која се може видјети и данас.
Деведесетих година прошлог вијека, због страха и несигурности монахиње су морале напустити Херцеговину, и кренувши за Србију понијеле су са собом артефакте музеја, иконе из манастира, али и познате царске двери.
Манастирски комплекс је тих година до темеља миниран. Опустошен, заједно са својим селом био је све до 2002. године када је Комисија за националне споменика цијели манастир прогласила националним спомеником.
Тада је почела његова обнова и трајала је све до 2005. када је 15. маја освјештан од Његове Светости блаженопочившег патријарха српског Павла.
Врата музеја поново су отворена 7. априла 2019. године, након рестаурације свих артефаката враћених из Србије. Данас можете видјети готово исту поставку као и 1980. , и приказ његовог богатства опсежан је и сада, иако је сачувано само 20% онога што је он уствари имао и стварао.
У музеју се налазе иконе познатих српских, руских и итало-критских умјетника из периода од 16. до 19. вијека, бројне црквене предмете које је манастир добијао за поклоне, али и рукописе по којима су монаси ове богомоље били познати у 16. и 17. вијеку.
Најпознатије су царске двери мајстора Радула из 1676., године које су рађене техником дубореза и позлатом. На њима имамо различите мотиве , али и сликовне приказе цара Давида и Соломона, као и велики приказ Благовјештења Пресвете Богородице коме је овај манастир и посвећен.
Ова су врата вијековима била на улазу у олтар, а данас чине покретно национално добро.

 

 

Окушајте се у релистичном ватреном окршају, оживите такмичарски дух уз ново, адреналинско искуство у Паинтбалл-у „Армија“, смјештеном на  зубачким Ублима.

Најсавременија опрема и терен уређен по најбољим стандардима за игру пружиће вам невјероватан доживљај, а на вама је да окупите екипу и забава је загарантована.

Цијена по играчу износи 20 КМ, а укључује комплетну опрему за паинтбалл, која подразумјева комбинезон, рукавице, кацигу и панцир, као  и пушку са 150 метака.

Што се тиче додатног допуњавања муниције за 100 метака цијена износи 8 КМ, док 50 метака кошта 5 КМ.

Један термин траје два часа.

Градска тржница у Требињу је објекат у којем можете пазарити најквалитетније производе које Херцеговина нуди. Налази се на Тргу Слободе у самом центру града. Објекат је својеврсна допуна понуде надалеко познате Требињске зелене пијаце.

Нуди читав низ сухомеснатих и млијечних производа, мед и производе од меда, разне напитке. У склопу објекта се налази и месница са месом врхунског квалитета локалних произвођача.

Такође, уколико сте љубитељ рибе, у склопу објекта можете купити и разне врсте ријечне и морске рибе.

Важно је напоменути да се сви производи чувају у хигијенско прописаним условима и на одговарајућој температури.

Незаборавно искуство Херцеговине са лиценцираним водичима за све љубитеље бициклизма.
У зависности од потреба самих туриста, нудимо различите варијанте тура по Требињу и околини, и то:
– Обилазак града и околине
-Рурална подручја
-Манастири у околини града
-Аустро-угарске куле
-Убла
-Бијела Гора (Бегова коритa)
-Винарије и ресторани
Напомињемо да се туре могу изменити на захтјев туриста.
Доживите Херцеговину на другачији начин!

Компанија  ,,Љбиље”  доо   нуди Вам  сљедеће видове обилазака:

Посјетиоци имају прилику да доживе јединствен осјећај ароматерапије на плантажама Љбиља, као и  да засаде споствену биљку и постану власници ваучера који их чини власником биљке коју могу у наредним посјетама побрати и направити сопствени производ.

Обилазак компаније  и дегустација чајева  одвијају се у пратњи стручног водича на српком, или енглеском језику.

 

 

 

Рута: Возић полази од Дучићеве чесме уз зидине Старог града, одакле наставља Преображенском улицом, преко моста Ива Андрића и Обалом Луке Вукаловића до споменика овом војсковођи, гдје прави полукруг и наставља овом улицом уз Требишњицу до обилазнице, гдје поново прави полукруг и враћа се до почетне станице.

Цијена карте:
6 KM (одрасли)
4 KM (дјеца)

 

Цијена:

 

На лијепо уређеној локацији са атрактивним погледом на панораму града поред магистралног пута Требиње – Билећа, на уласку у Требиње из правца Билеће, смјештен је видиковац са пратећом инфраструктуром.

Овдје посјетиоци, туристи, гости, случајни пролазници, али и локално становништво могу да се одморе, окријепе и уживају у панорамској љепоти Требиња, те да на још један начин проведу вријеме током свог боравка у граду.

Центар за одрживи развој и екологију “CORIE” свим заинтересованим лицима пружа услуге организовања индивидуалног и групног посматрања птица на територији Града Требиња.

Туристички комплекс Херцеговачка Грачаница је најпосјећенија локација сакралног карактера у источној Херцеговини.

Херцеговачка Грачаница је изграђена као испуњење жеље чувеног српског пјесника Јована Дучића изражене у његовом тестаменту. Желио је да буде сахрањен на једном од брда која окружују Требиње у цркви налик “оној на Косову”, мислећи на Косовску Грачаницу, најпознатију задужбину краља Милутина из 1321. године.

Јован Дучић је умро 1943. године, 7. априла на празник Благовијести. Управо на тај исти дан 1999. године на брду Црквина је постављен и освештан камен темељац за изградњу Херцеговачке Грачанице (на локацији гдје је према неким наводима постојала Црква Светог Арханђела Михаила, задужбине краља Милутина). Цијели комплекс Херцеговачке Грачанице је завршен наредне, 2000. године. На празник Благовијести (47 година након смрти пјесника), 2000. године, Дучићеви земни остаци су пренесени у Херцеговачку Грачаницу.

Херцеговачка Грачаница није идентична оној на Косову. Наиме, мања је за један ниво, а и унутрашњост има одређене разлике. Црква је изграђена у византијском стилу и живописана је тзв. “secco” техником (сува техника осликавања) под снажним утицајем познатог грчког иконописца Стаматиса Склириса.

Унутар цркве се налази 16 стубова од којих је 15 четвртастог пресјека, док је један заобљен и има посебан значај и симболику. У његовом подножју се налази камен донесен из Косовске Грачанице који има симболику “камена са огњишта” којим се преноси дух “старог дома” у “нови дом”.

Под Херецговачке Грачанице је мозаик реплика из Призренског манастира Светих Арханђела (Метохија), задужбине цара Душана и такође има снажну симболику. На самом улазу у цркву је представљена “аждаја” која персонификује ђавола тако да посјетиоци уласком у цркву газе на “нечастивог” и тако га се одричу.

Иконостас је вјерна копија иконостаса из манастира Хиландар на Светој Гори. Рађен је при манастиру Тврдош.

Са десне стране цркве се налази пјесников гроб са скромним натписом “Јован Дучић – песник”, исписаног по његовој жељи.

У склопу комплекса се поред цркве налазе и звоник, владичански двор, амфитеатар, сувенирница и љетни ресторан “Дучићев поглед”.

Грачаница је временом постала и омиљено мјесто парова за склапање брака. У самој цркви један од најупечатљивијих мотива је “Свадба у Кани Галилејској”.

Црква Св. Климента, у народу позната као Климентица, типична медитеранска средњовјековна црквица од камена, налази се на десној обали ријеке Требишњице, у селу Мостаћи. Сматра се једном од најстаријих цркви у нашем крају. Ова црква занимљива је због свог живописа којим су украшене све зидне површине од врха до дна. Декорација ове цркве, заједно са другим значајним црквама из периода турске окупације наших крајева, има прије свега велику вриједност као културно-историјски споменик.

Црква Светог Илије се налази на врху Илијиног брда (Илијина главица) у селу Месари, сјеверно од магистралног пута Требиње – Мостар. Смјештена је на ободу Поповог поља, 20 км западно од Требиња. Црква Светог Илије је триконхос, који је више пута преправљан. Посљедњи пут, према натпису на архитравној греди, било је то 1897. године. Ова црква има прероманички стилски карактер, те се сматра да је вјероватно и првобитна црква саграђена у периоду од IX до XI вијека. Спада међу најстарије грађевине у Херцеговини. Црква Светог Илије са праисторијском гробном гомилом (тумулусом) и некрополом са стећцима у Месарима проглашена је за национални споменик БиХ 2008. године.

По грађевинским карактеристикама, као једно од најинтересантнијих старих утврђења у околини Требиња из Аустро-угарског периода издваја се тврђава Страч, која слови за једно од највећих на Балкану. Налази се југоисточно од Требиња, на 750 м.н.в. Захваљујући положају са тврђаве се пружа предиван поглед на Зупце, Петрово поље, Требињску шуму и Требиње.

Требиње је за вријеме Аустроугарске монархије било један од најзаштићенијих градова. На сваком брду у околини града је била по једна тврђава из које би се у случају напада могао упозорити град и адекватно одговорити на напад. Страч је за разлику од осталих тврђава из тог периода највећим дијелом укопан у земљу, чиме је стекао епитет “најмистичнијег” објекта из тог времена.

Синоним својевремене снаге и моћи овог утврђења представљају гвоздене топовске куполе на врху објекта које и даље одолијевају зубу времена и људском немару који су допринијели огромним оштећењима које је доживјело ово утврђење.

Занимљиво је да су аустријски стручњаци прерачунавајући ондашњу валуту круну у данашњу валуту Евро дошли до закључка да је изградња ове тврђаве коштала читавих 60.000.000,00 EUR

Претпоставке о постојању старог града Требиња у којем је чувена краљица Јелена Анжујска имала и свој двор, смјештају га на локалитет данас у народу познат као “Бранковина” који носи име по кули Бранковића. Она је имала врло значајну улогу “куле стражаре” у старом Требињу.

Постоје записи о херцеговачком поријеклу породице Бранковић која је живјела у вријеме највећег успона српске државе у вријеме краља Милутина и Стефана Дечанског и у времену краља и цара Душана. За Бранковиће се каже да су посљедња српска средњовјековна династија која је на историјској позорници била од прве половине XIV до прве половине XVI вијека.

Кулу је изградио жупан Младен, родоначелник породице и господар Требиња и Драчевице. Презиме породице потиче од Младеновог сина Бранка по којој је кула и добила име.

Oстаци чувеног средњевјековног града Мичевац налазе се на десној обали Требишњице у непосредној близини насеља Перовића мост. По предању град је подигаo војвода Мичета по којем је и добио име.

Мичевац се састоји од тврђаве и предграђа. Тврђава је била смјештена на мањем узвишењу и као таква је доминирала ширим подручјем, а испод ње налазило се предграђе Мичевац.

Према Лукарију, дубровачком хроничару, Мичевац се први пут помиње 1042. године. Град је имао изузетно важан стратешки положај, јер је штитио комуникацију која је повезивала Дубровник и шире залеђе. У Мичевцу се 1445. и 1451. године помиње и постојање царине што додатно упућује и на економски и трговачки значај града.

Град Мичевац се налази на листи националних споменика БиХ.

Клобук је био најимпозантнији средњевјековни град-тврђава који се налазио на овим просторима. Остаци града налазе се 30 км од Требиња. Град је позициониран на стрмим литицама које окомито падају према ријеци Сушици, а прилаз истом је могућ само са западне стране, односно са магистралног пута који од Требиња води за Никшић.

Византијски цар Порфирогенит спомиње Клобук као град-тврђаву прије више од 1000 година.

Клобук је у физичком и материјалном смислу пропао 1878. године када је пао пред нападима Aустријанаца који су га порушили и опљачкали, тако да се данас на овом мјесту налазе само остаци, односно старе оронуле зидине.

Клобук је проглашен националним спомеником БиХ 2006.

У новије вријеме локацију Клобука је посебно афирмисао филм “На млечном путу” (чији су бројни кадрови снимљени управо на овој локацији) свјетски познатог српског режисера Емира Кустурице у којем је главну женску улогу играла једна од најпознатијих филмских дива, италијанка Моника Белучи.

За истинске заљубљенике у бициклизам подручје Требиња нуди изванредне услове, било да је у питању брдски или друмски бициклизам. Постојање великог броја планинско-брдских, али и друмских стаза условио је да у Требињу, као што је то и глобални свијетски тренд бициклизам доживљава својеврсну експанзију.

Бициклистички клуб “Леотар” и бициклистичка секција Планинарског друштва “Вучји зуб” у највећој мјери раде на промоцији бициклизма и организују различите међународне манифестације и такмичења.

Требиње је пројектом “Ревитализација старе ускотрачне пруге Ћиро” постало дио регионалне мреже бициклистичких стаза, којом се сада умјесто старих возова на угаљ возе бицикли, а корисницима ове трасе пружа незаборавну авантуру кроз природу.

Подручје Ластве је удаљено 13 км источно од Требиња на путу за Никшић. Смјештено је на обали Ластванског језера и нуди више атрактивних локација за пикник, роштиљање и друге активности у природи. Посебно треба истаћи да је Ластванско језеро изузетно богато рибом и омиљена је локација бројним локалним риболовцима. Језеро је мјесто окупљања бројних риболоваца сваке године на дан свечаног отварања риболовне сезоне.

На само 20 километара од Требиња, у непосредном залеђу свјетских туристичких дестинација (Дубровник, Херцег Нови, Котор), у масиву планине Оријен и на око 1.100 м.н.в. смјештено је мјесто”Убла”, које је уз “Студенац” омиљено излетиште за локално становништво.

Ово излетиште посједује изузетне природне и рељефне карактеристике које нуде бројне могућности када су у питању рекреативно бављење зимским спортовима, уживање у природи и излетнички туризам, а представља савршен избор за све оне који траже тишину, бијег од свакодневнице, одмор у хладу четинарске шуме, те директан додир са природом.

На Ублима се већ традиционално одржава манифестација под називом “Из устанка ницаше слобода” посвећена очувању народне традиције и обичаја са богатим културно-умјетничким програмом, а у периоду љетње туристичке сезоне сваког викенда је организован богат спортско-културни садржај у коме могу уживати локално становништво и туристи.

На западном крају Поповог поља, 300 м источно од манастира Завала, налази се Вјетреница, најпознатија пећина у Босни и Херцеговини, заштићени споменик природе и туристичко одредиште у југоисточном дијелу Херцеговине. Укупно је откривено око 6.700 м подземних канала. Спелеолошке специфичности ове јединствене пећине су љепота, пространи ходници и дворане, бројне наслаге сига, те богат хидрографски свијет са бројним језерима, неколико водопада, више сталних потока и на десетине мањих периодичних токова који теку разним смјеровима. Посебно је привлачна појава снажног вјетра на улазу као и осјетно струјање ваздуха на неколико мјеста у унутрашњости, као и давна урушавања стропова дивовских размјера. Вјетреница је подједнако занимљива у еколошком, геоморфолошком и економском смислу, а истовремено она је и један од најснажнијих извора идентитета ширега подручја Босне и Херцеговине. Заштићени је споменик природе од 1950. године, а 1981. проглашена геоморфолошким резерватом природе. Пећина је позната и као једно од највећих станишта чувеног водоземца, тзв. “човјечије рибице”.

Ријека Сушица је притока ријеке Требишњице. Налази се на око 15 км источно од Требиња. Са својом изузетно чистом и рибом богатом водом боје смарагда представља сјајну локацију за љубитеље риболова и купања. На ријеци се налази и историјски локалитет, мистични Римски мост Вучија као и купалишта и камп за љубитеље природе.

Човјечија рибица је једини водоземац у Европи који живи у пећинама. Репати водоземац из породице “proteidae” је динарски ендемит који живи у подземним језерима и мирнијим дијеловима подземних потока и рјечица динарског крша искључиво од сјевера Италије, Истре и приморске Словеније преко Далмације и БиХ.

На 46 подземних локација на територији Требиња се може пронаћи “бијела човјечија рибица”. Требиње посједује први и једини опсерваторијум за посматрање човјечије рибице у свијету. Опсерваторијум се налази на локалитету пећине Вруљак у насељу Горица. Улога опсерваторијума је изучавање и заштита ове ендемске врсте као и популаризација исте у туристичке сврхе.

Црква се налази у насељу Хрупјела, на узвишењу на којем се некада налазила кула саграђена у доба Аустро-угарске окупације. Посвећена је Св. Архангелима. Својом љепотом заједно са Херцеговачком Грачаницом доминира над градом. Такође, са узвишења на којем се налази пружа се јединствен поглед на Требиње.

Село Мркоњићи налази се на источној страни Поповог поља на путу Требиње – Љубиње. У овом селу се 28. децембра 1610. године родио Свети отац Василије Острошки, крштеним именом Стојан, од мајке Анастасије и оца Петра Јовановића. На празник Светог Василија Тврдошког и Острошког Чудотворца, 12. маја 1998. године у селу Мркоњићима у Попову пољу освећен је храм посвећен Светом Василију. Храм је подигнут на темељима родне куће великог божјег угодника и налази се на десној страни пута када се долази из правца Требиња. На лијевој страни пута налази се храм Св. Николаја у коме је светитељ крштен. Поред храма је гробље у коме почива и Света Ана, мајка Светог Василија.

Компанија “Swisslion” поред низа успјеха у прехрамбеној индустрији у Требињу проширује своју дјелатност на туризам и угоститељство, те у априлу 2017. године отвара први у низу угоститељских објеката, хотел “Sl Industry”, једини тематски хотел на просторима БиХ.
Исте године у јулу свечано је отворена Источна капија Града Сунца. Осам хектара херцеговачког крша је оплемењено изградњом “Аqua” Парка и “Дино Парка” са адреналинским и забавним садржајима. Захваљујући енергији, знању и умијећу ангажованих на пројекту за непуна три мјесеца у склопу Дино Парка отворена је и “Сунчана Играоница” која анимира наше малишане током цијеле године.

Комплекс је обогаћен луксузним хотелом “Сл Панорама”, Wellness & Spa центром “Галија” И спортско-рекреативним центром “СЛ Олимп”, као и туристичким насељем “Бијели Град”, у оквиру кога  се налази 160 апартмана, Национални ресторан, те конгресни центар ‘’Колосеум’’ са 600 сједећих мјеста.

Планирано је да по завршетку свих фаза комплекс ”Град Сунца” заузима површину од 80 хектара.
Етно село

Етно село представља оазу мира, скривено између модерних објеката и садржаја Града Сунца. Обавијено у старински дух  традицијом Херцеговине, нуди јединствен концепт цјелодневног дегустирања домаће кухиње, а читав простор оплемењен је и намјештен тако да удобност и уживање буду приоритет. Старе херцеговачке куће, коноба, аутентични амбијент и гастро понуда представљају прави ужитак за очи, непце и душу.

Богата гастрономска понуда никога не оставља равнодушним. Све на трпези узгојено је органски, спремљено на старински начин. На дрвеним асталима, поред огњишта, неизоставан је ужитак у домаћинској кухињи, телетини испод сача, јагњетини на ражњу, котлићу, сарми, цицвари, домаћем хљебу, приганицама, сиру из уља, кајмаку из мјешине, салатама са мирођијама, домаћим колачима, врхунским винима , пршуту, сланини, домаћој херцеговачкој ракији.

 

 

 

 

 

Манастир Завала налази се на рубу Поповог поља, подно планине Острог. Поузданих података о времену његовог настанка за сада нема. Према традицији постанак цркве Ваведења Пресвете Богородице везује се за првог хришћанског цара Константина, који је након изградње велике цркве у Сланом стигао у Завалу и видјевши да је становништво побожно одлучио да ту сагради храм.

Најстарији писани документ из 1514. године је потврда о продаји винограда Серафиону, манастирском Игуману.

Специфичност архитектонског рјешења цркве условљена је њеним положајем који оставља утисак испосничког монашког пребивалишта. Својом сјеверном страном црква је подвучена под стијену која великим дијелом чини њен сјеверни зид.

Унутрашњост цркве је 1619. године фрескама украсио велики српски сликар XVII вијека, хиландарски монах Георгије Митрофановић. Посебна мјесто заузима икона Емануила (Исус дјечак) осликана на своду цркве.

У манастиру Завала искушеник је био Свети Василије Острошки који је рођен у оближњем селу Мркоњићи гдје је подигнута и црква у његову част.

Подручје масива Орјен припада медитеранско биогеографској регији, а обухвата око 18. 156 хектара, гдје се налази више хабитатних типова од европског значаја – јаме (које нису отворене за јавност), шуме, травњаци, планински пашњаци и ливаде. Ово подручје је идеално за опстанак значајних врста, као што су медвјед, вук, јаребица камењарка и атрактивна птица грабљивица – орао змијар. Иначе ово подручје је познато и по томе што је на њему присутна и тзв. “муника” (црногорична врста дрвета из породице “Пинацеае”) која расте само на просторима Балкана.

Подручје масива је препознато као најатрактивније за тзв. “активан одмор” – боравак у природи, hiking и планинарење, као и за спелеолошке активности (истраживање јама и пећина). Посљедњих година постоји иницијатива да се овај простор прогласи и националним парком.

Извор Студенац на ријеци Требишњици је најљепша локација која се налази у непосредној близини града, а коју су Требињци одувијек користили за излете, пикнике, школе у природи итд. На простору Студенца и данас постоји један од старих долапа, што му даје посебну драж. Иначе овај простор је можда и најљепши дио кратког “природног тока” Требишњице.

Ронилачки клуб „Посејдон“ основан је 1999. године од групе ентузијаста и заљубљеника у роњење. Основна дјелатност клуба је:

Обука ронилаца
Подводни излети
Подводна археологија
Комерцијално роњење
Подводна супервизија
Атрактивне локације за роњење: роњење поред зидина Старог града, посјета подводном мосту и цркви на Требињском језеру у мјесту Перовића мост, роњење Билећким језером…
Ронилачки клуб „Посејдон“ располаже са обученим водичима који пружају услуге туристима на српском и енглеском језику, било да долазе индивидуално или групно.
Цијена аранжмана износи 50 ЕУР по особи (изнајмљивање опреме и услуга водича). Уколико посједујете сопствену опрему цијена аранжмана износи 30 ЕУР.
Ако се опредјелите за ову водену авантуру неопходна је најава 7 дана прије, како би се успјешно извршила организација аранжмана.

Спелеолошко друштво „Зелена брда“ основано је 1972. ради испитивања карста и карстних феномена (јаме, пећине, еставеле, понори…) Радимо и на популаризацији здравог живота, живота у и са природом, на заштити природне средине. Једна од активности је упознавање локалног становништва и туриста са пећинским свијетом Требиња и Херцеговине. Обиласке организујемо за групе до 10 особа.

“Walk with me” нуди непоновљиве могућности да доживите природну и културну баштину ове регије на јединствен, одговоран и еколошки нешкодљив начин. У Требињу ће љубитељи природе увијек пронаћи нешто, било да је то шетња стјеновитим планинама које граниче са Црном Гором, пјешачење до кречњачких врхова на изласку или заласку сунца, лагана вожња кануом мирном водом Ластванског језера, вожња бициклом кроз Попово Поље, или подземна авантура кроз билошки најразноврснију пећину на свијету.

Вожња квадова, сама по себи, је веома атрактивна, пуна адреналина и врхунска авантура. Учесницима пружа незаборавну авантуру у непосредном додиру са природом, историјом и традицијом. Сафари руте пролазе кроз дивљу, добро очувану природу куда су некада пролазили каравански и номадски путеви. На Сафари-у је могуће видјети некрополе стећака, уживати у посматрању дивљих птица или се упознати са традиционалним припремањем јела и пића (суво месо, дуван, мед, сир, сок од шипка или дрењина, вино и ракија, сушене смокве и шљиве, стада коза и оваца…). Овај Сафари може бити локални (40 км вожње) у трајању од 3-4 сата, једнодневни (100-180 км вожње) у трајању од 5-10 сати или вишедневни (180-300 км) уз спавање у шаторима (врећа за спавање, душек), теренско припремање хране…

За све оне авантуристичког духа, жељне изазова, уживања у нетакнутој природи и дружења, праву стазу показаће вам искусни водичи клуба „Вучји зуб“. У понуди овог друштва су планинарење, брдски бициклизам, спелеологија, фото-сафари…

Доживите незаборавну авантуру летењем у тандем параглајдеру са нашим искусним пилотима и инструкторима. Лет у трајању од минимум 30 минута, изнад нашег града и слијетање на обалу ријеке Требишњице.
Такође у нашој Интернационалној Параглајдинг школи “WINGS OF SOUTH” се можете обучити да постанете самостални параглајдинг пилот са стицањем међународне лиценце пилота параглајдера.

У понуди су:

Параглајдинг тандем летови
Параглајдинг обука (стицање међународне дозволе пилота параглајдера “APPI.org”)
Параглајдинг екскурзије
Изнајмљивање и продаја опреме
Рекламирање
Снимање из ваздуха

Спортско друштво “Аеро клуб Требиње” нуди и услуге вожње кануима низ ријеку Требишњицу.

СПУСТ 1: је дуг око 5 км, траје од једног и по до два сата. Пролази испод 5 мостова и преко 4 брзака. Спуст је умјерене захтјевности и могу га радити и особе које немају раније искуство или га имају врло мало.

Обезбјеђено: транспорт, ретранспорт, прслуци, осигурање.
У кану стају 2 одрасле особе + опрема
Минимум особа за спуст: 2 особе
Опционо – водич, изнајмљивање кајака на један или више дана
СПУСТ 2: Почиње код Хидроелектране Требиње 1 а завршава 10ак километара низводно код хидроелектране Требиње 2. Спуст пролази кроз нетакнуту природу малог Горичког језера и средње је захтјевности. За овај спуст је потребно око 3 сата веслања средњег интензитета.

Oлимпијски базен “Бање” већ дуги низ година пружа уточиште у врелим љетним данима млађим генерацијама посјетилаца. Такође на базену се сваке године организују такмичења у спортовима на води.

Извиђачки центар „Еко Камп Ушће“ – Смјештен је у мјесту Ушће на магистралном путу од Требиња према Никшићу и удаљен је од града 12 км. Садржи десет дрвених колиба (капацитета 40 лежајева), тоалет, санитарни чвор, кухињу и трпезарију. Пружа могућност камповања шаторског типа авантуристима, бициклистима, планинарима, ауто-камперима, као и могућност купања и риболова на ријеци Сушици која се налази у непосредној близини кампа.

Овај споменик је новијег датума. Свечано је откривен 2011. године, а подигнут је у част борцима из Требиња, палим у грађанском рату у БиХ од 1991-1995. године.

Споменик познатом пјеснику и дипломати, рођеном Требињцу Јовану Дучићу подигнут је 1997. године. Смјештен је непосредно испред главног улаза у Градски (Дучићев) парк, одмах преко пута Споменика Петру II Петровићу Његошу, тако да се овај трг назива и “Трг пјесника”.

О пјеснику

Требиње је град који има ту срећу да се у њему не само родио велики пјесник, већ и ту да је он из велике љубави према родном граду оставио Требињу пуно дарова. Дучић је био један од оних пјесника који су живјели ван свог града, али су га изузетно вољели и увијек му се са радошћу враћали. Све што је стекао као пјесник и дипломата Дучић је завјештао Требињу. Као човјек великог знања и културе који је живио у многим свјетским метрополама, Дучић је стално осјећао носталгију према свом родном крају.

Јован Дучић је рођен 17. фебруара 1871. године у Требињу гдје је завршио основну школу. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890 -1891. године и Сомбору гдје матурира 1893. године. Предавао је кратко вријеме по разним мјестима. Као учитељ радио је и у Мостару од 1895. до 1899. године. У Мостару је био члан Друштва “Гусле”, а са Шантићем створио књижевни круг и покренуо часопис “Зора”.

1899. године одлази у Женеву на студије. На Женевском универзитету је студирао право, а потом се вратио у Србију. Године 1910. постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софију. Од 1912. године радио је као дипломата у Риму, Атини, Мадриду, Каиру и Букурешту. Након живота и рада у овим градовима 1941. године одлази у САД у град Гери (Индијана).

Дучић је тешка срца напустио свој завичај и отишао у “бијели свијет”, али му се увијек радо враћао кад год је имао прилику. Волио је своје како он каже “мило Требиње”, сањао и писао о њему, отуд се данас у Музеју Херцеговине чува његова збирка пјесама, писама…

Он не само што је завјештао све што има своме граду, него га је и у току свога живота, властитим средствима, украшавао и урбанистички и духовно. Његова жеља је била да у Требињу направи “мали цвијетни трг” те је једном приликом бродом послао зимзелено растиње из Италије у Требиње (данашњи Парк Јована Дучића). Такође бројни су и други поклони граду попут фонтане Kупидона у градском парку, фигура лавова на улазу у парк, споменика Петру II Петровићу Његошу, споменика Ослободиоцима, капител на стубу која се данас налази испред катедрале Блажене Дјевице Марије… Дучићева колекција античких споменика постављена је у Музеју Херцеговине 1996. године (70 фигура од камене пластике из Италије). У Народној библиотеци налази се Дучићева библиотека од 5.427 књига, рукописа његових књижевних дијела, коресподенције, дипломатских аката, дневника и личних предмета. Ту су углавном публикације из прошлих времена и међу њима су многе ријетке књиге које се не могу пронаћи ни у једној другој библиотеци на просторима бивше Југославије.

Умро је 1943. године у САД. Прије своје смрти оставио је тестамент у коме је исказао своју жељу да се изгради …”красна православна црква у Требињу у стилу оне у Косовској Грачаници и да се моје тело пренесе и сахрани у истој”.

На Благовијести 7. априла 2000. године остварила се посљедња пјесникова жеља када су његови земни остаци пренесени из САД и сахрањени у Требињу на брду Црквина у Херцеговачкој Грачаници посвећеној “Благовијестима Пресвете Богородице”.

У парку Јована Дучића непосредно испред зграде “Културног центра” смјештен је споменик подигнут у част палих бораца из требињског краја у II свјетском рату и побједи над фашизмом.

Споменик је подигнут на мјесту гдје је у I Свјетском рату објешено 77 мушкараца и двије жене. Откривен је 5. августа 1938. године поводом 20-годишњице ослобођења Требиња. Споменик се састоји од једног изванредно лијепо извајаног анђела немањићког стила, који је израдио један страни мајстор по цртежима Јована Дучића, стуба монолита висине 4-5 метара и постамента на којем су уклесани натписи. Дучићева идеја о побједи добра над злом је представљена кроз лик анђела који стоји са исуканим мачем, као чувар мира и слободе Града, ногама притишће змију, симбол зла, патње и ропства.

Споменик великом пјеснику је подигао Јован Дучић у присуству краљевог изасланика 28. и 29. маја 1934. године на земљишту које је лично откупио од католичке цркве. Споменик је дјело познатог вајара Томе Росандића, ученика чувеног Ивана Мештровића и први је споменик у свијету подигнут Његошу у част. Гранитни постамент изградио је београдски архитекта Драгиша Брашован.

Са идејом да грубе зидине старог града обогати медитеранским елементима Јован Дучић је граду поклонио, између осталог и барокну фигуру краљице Јелене Анжујске грациозног изгледа са круном на глави.

На црној мермерној плочи пише: “У славу Свете Јелене Анжујске, краљице српске, Стефана Уроша I супруге, а мајке краљева Драгутина и Милутина. За побожну успомену на њене честе боравке у свом двору у Требињу.”

Краљица је представљена тако што симболично пружа руку којом је према предању даривала народ у својим посјетама Требињу у којем је имала и двор. Рука краљице Јелене Анжујске се данас чува у манастиру Тврдош.

Мост Вучија се налази на ријеци Сушици, на локацији некадашњег римског пута који је водио од Дубровника за Црну Гору. Сматра се да је саграђен у XIII вијеку када и оближње Врмске куле.

Налази се између двије стијене и спаја два стрма дијела ријеке. Грађен је од тесаног камена, а горњи лукови су од сиге. Насвођење од сиге је састављено полукружним луковима, што даје врло лијеп утисак и уклапа га у околни природни амбијент.

Перовића (Арсланагића) мост је најпознатији споменик из турског периода у Требињу и има веома значајно мјесто у балканској архитектури XVI вијека. Мост је као задужбину за свог погинулог сина у борби са Млечанима изградио Мехмед-паша Соколовић 1574. године, за вријеме турске окупације. Када су Турци 1687. године потиснути из Херцег Новог, многе турске породице су се из овог града доселиле у Требиње. Међу њима је био и извјесни Арслан-ага. Он је добио посједе источно од Требиња: на Зупцима, Нецвјећу и Јасену, те право да наплаћује мостарину преко моста на Требишњици. По њему се, од тада, мост назива Арсланагића мост. Изградњом хидроенергетског система на Требишњици 1965. године мост се нашао под водом акумулационог језера. По захтјеву Завода за заштиту споменика културе мост је демонтиран и пренесен низводно 1966. године приликом пражњења акумулације. Нова локација Перовића (Арсланагића) моста је између насеља Градина (на десној обали ријеке) и насеља Полице (на лијевој обали).

Платани су један од најпрепознатљивијих симбола Требиња. За многе посјетиоце града, љетна башта Платани представља оазу у врелим данима гдје се могу окријепити у хладу дрвећа старог преко 120 година. Са природним хладом 16 горостасних платана и преко 500 мјеста, у срцу града, ова башта је јединствена и представља омиљено мјесто састајања свих требињских генерација, а и гостију који пролазе кроз овај град на путу до Јадранског мора.

Продавница органске хране “Herzeg House” налази се у центру Требиња, поред туристичког инфо центра. У продавници се нуде аутохтони херцеговачки производи: сиреви, пршут, мед, вина, чајеви, препарати израђени на биљној бази (мелеми, креме, етерична уља), те поврће и воће са овог поднебља… Објекат је јединствен у граду из разлога што се на малом простору може пронаћи све оно најбоље што ово поднебље нуди.

Чувена требињска “Зелена пијаца” дуги низ година представља јединствену туристичку атракцију. Комбинација јединствене локације (налази се на Тргу Слободе под стогодишњим платанима), са раздраганим продавцима који нуде све оно најбоље и најздравије из Херцеговине чине једну незаборавну цјелину која ће сваком туристи који посјети ово мјесто остати дубоко урезана у сјећању.

Простор око данашњег манастира Св. Апостола Петра и Павла, заједно са некрополом стећака је подручје које је од марта 2003. године проглашено националним спомеником БиХ. Смјештен је на 7 км југоисточно од Требиња у Петровом пољу. Обухвата остатке цркве Св. Петра (IV вијек), који се налазе испод данашње цркве, саграђене 1906. године и остатке цркве Св. Павла (V вијек), обновљене 2007. године.

Данашња црква Св. Петра је типична за ово поднебље, једноставне основе и скромних димензија, са апсидом прекривеним каменим плочама, као и поплочаном унутрашњошћу и дрвеним иконостасом.

Црква Св. Павла се налази непосредно уз цркву Св. Петра, са њене јужне стране. Према доступној архивској грађи и археолошким налазима сматра се да је ова црква служила као саборни храм у коме су обављана богослужења, док је триконхос са крстионицом (откривен 2001. године) посвећен Апостолу Павлу служио за крштења и сахрањивање вјерника.

Павлова пећина

Павлова пећина се налази у брду изнад Петро-Павловог манастира. Према древном предању, у овој пећини, становнике ондашње Херцеговине је крстио Свети Павле.

Историјске чињенице су неоспорне: Св.Тит, ученик Св. Павла, крстио је народ по ондашњој Далмацији и Либурнији. Пут SCODRA-SALONA који је прве хришћане одвео у Рим, пролазио је преко подручја данашње Херцеговине, а један његов огранак водио је равницом испод саме Павлове пећине. Према Св. Епифанију, у ове крајеве Св. Павле је дошао 57. године, а Св. Лука 58. године. Археолози су трагове првих хришћанских заједница открили у близини Павлове пећине – у мјесту Панику, у оквиру античког урбаног комплекса у којем је , у композицији подног мозаика, приказан Орфеј који на десној руци има три знака крста.

Према предању, вода из Павлове пећине помаже нероткињама и дјевојкама које су “закасниле” са удајом.

На 12 км јужно од Требиња у реону Требињске шуме смјештен је манастир Дужи. Крајем XVII вијека на мјесту данашњег манастира постојала је мала црква са помоћним објектима у којима су били смјештени монаси који су чували стоку манастира Тврдош.

Након разарања манастира Тврдош од стране Венецијанаца 1694. године, дио братства одлази у манастир Савину (Херцег Нови) носећи са собом дио вриједних манастирских реликвија. Други дио братства одлази у манастир Дужи преносећи преостали дио реликвија, али и славу манастира Тврдош, Успење Пресвете Богородице. У турским разарањима страдала су готово сва добра манастира Тврдош пренесена у Дужи. До укидања Пећке патријаршије 1776. године манастир је био средиште херцеговачког митрополита.

Послије I Свјетског рата у манастиру су боравили руски монаси, прогнани из царске Русије који су живописали манастир.

Обновом манастира Тврдош 1992. године, враћа му се и његова слава, а манастиру Дужи се враћа његова првобитна слава “Покров Пресвете Богородице”.

Храм Светог Преображења Господњег смјештен у парку Јована Дучића представља монументалну грађевину, архитектонску мјешавину више стилова гдје доминира романски, односно готски над витзантијским. Његова градња започета је 1888. и трајала је до 1908. године. Упоредо са градњом цркве, грађена је и зграда школе, која је данас преуређена у епархијски дом.

Храм је кроз своје постојање доживио велике части, а један од најзначајнијих догађаја је пролазак литије са моштима Светог Василија Острошког 1996. године, чија се митра (капа) и данас чува у Требињском храму.

Храм краси и прелијепо уређено двориште са спомеником подигнутим у част упокојеног патријарха српског г. Павла.

У епархијском дому постоје библиотека, читаоница, иконописачка радионица и народна кухиња, а при храму дјелују и два хора.

Требињска (Требињско-мркањска) бискупија је једна од најстаријих у БиХ, а први пут се помиње у були папе Бенедикта VIII 1022. године. Изградња катедрале Блажене Дјевице Марије започета је 1880. године, одмах након доласка аустро-угарске војске, а завршена је 1884. године.

Године 1984. дотадашња жупна црква проглашена је Катедралном црквом, поводом 1000 година постојања требињске бискупије и 100 година постојања цркве.

Катедрала Блажене Дјевице Марије је 2006. године проглашена и националним спомеником БиХ.

Ова је џамија лоцирана у Старом граду (Кастелу), недалеко од главне (западне) капије и градских бедема. Грађена је од тесаног камена и покривена четверострешњим кровом у имитацији куполе под етернитом. Уз десни зид подигнута је камена мунара октогоналног облика, висока 16 м и била је једна од најљепших у Херцеговини. Саграђена је 1726. године и задужбина је Осман-паше Ресулбеговића. Градитељи су били дубровачки мајстори. У њеној градњи има елемената медитеранске архитектуре. Слови као најпространија џамија у Херцеговини. Прије рата била је културни споменик под заштитом државе. Осман-паша је као пратеће објекте подигао у близини џамије још мекдеб и медресу, који су били прве просвјетне установе у Требињу.

Након изградње џамије, Осман-паша је оптужен у Истанбулу да је у своје име у Требињу саградио љепшу џамију од цареве. Због тога је султан Ахмед III издао наређење којим се он и његових девет синова осуђују на смрт. Осман-паша Ресулбеговић одлази у Истанбул да моли за помиловање, али његова је одбијена, те је погубљен 1729. године.

Ову џамију је подигао Осман-паша Ресулбеговић у име султана Ахмеда III, због чега носи још и назив Царева џамија. Смјештена је у Старом граду близу десне обале ријеке Требишњице.

Према документима историјске архиве у Дубровнику, саграђена је 1719. године, а градили су је дубровачки мајстори од тесаног камена и покривена је четверострешњим кровом под цријепом.

Купалишта на ријеци Сушици представљају јединствену атракцију на територији Требиња. Нетакнута питома природа, невјероватно чиста вода, каскаде, водопади и базени у кањону Сушице представљају изазов и истинско освјежење за сваког љубитеља природе и оног најбољег у њој.

Највећи од “природних базена” ријеке Сушице. Ово купалиште се налази у склопу посједа хотела “Јазина клуб”.

Базен Брегови се налази на ријеци Требишњици у центру града. Омиљено купалиште генерацијама Требињаца. Природан хлад, спортска игралишта, “outdoor work out”, љетни бар су неки од садржаја који се нуде посјетиоцима овог купалишта.

Туристички инфо центар је смјештен у срцу града у хладовини преко 120 година старих Платана, симбола Требиња, на најатрактивној и најфреквентнијој локацији у граду. Модерним ентеријером и опремљеношћу инфо центар Туристичке организације Града Требиња спада у ред најбољих инфо центара на овим просторима о чему свједоче бројна признања која су током година рада пристигла на нашу адресу. У нашем инфо центру можете пронаћи разноврстан промотивни материјал, разгледнице и туристички филм, мапе града, те бројне сувенире и производе кућне радиности.

У туристичком инфо центру можете ангажовати лиценцираног туристичког водича, а љубазно особље Вам стоји на располагању за све потребне информације.

Музеј је настао као плод идеје најпознатијег Требињца, пјесника и дипломате, Јована Дучића. Основан је 1952. године. Прво археолошко ископавање музеј је обавио 1957. године на цркви Св. Петра у Завали. Прву публикацију, под називом Требиње I, Василија Кораћа, издао је 1966. године. Године 1975. покреће часопис Трибунија. Располаже са око 1.500 м² корисног простора, од чега је око 800 м² изложбени простор. Сталне поставке и легати:
-Дучићева збирка са вриједним умјетничким експонатима (72 експоната камене пластике, 14 умјетничких слика домаћих и иностраних сликара, таписерија, мозаик, јапански вез, одликовања Јована Дучића, његова амбасадорска одора и његови рукописи) ;
– Стална етнолошка поставка Народни живот и култура Срба у источној Херцеговини у другој половини XIX вијека и првој половини XX вијека;
– Стална археолошка поставка са вриједним експонатима од каменог доба до средњег вијека;
– Меморијална изложба слика Атанасије Поповић – 43 умјетничке слике познатог сликара, дар граду Требињу сликаревог брата Уроша Поповића;
– Легат сликарке Милене Шотре – 24 умјетничке слике са мотивима Херцеговине и Путопис по Русији и 15 графика сликаркиног брата, познатог графичара Бранка Шотре;

– Легат академског сликара Милорада Ћоровића – 57 умјетничких слика;
– Легат књижевника и вајара Радована Ждрала – 122 скулптуре израђене од полудрагог камена.
Поред ових сталних поставки и легата, у фундусу Музеја Херцеговине налази се око 400 умјетничких слика, графика, скулптура и других предмета. У склопу Музеја Херцеговине дјелује и депаданс на Ушћу (Ластва), легат Дубравке Кујачић у коме се приређују повремене изложбе, промоције, концерти. Музеј посједује и значајну збирку библиотечке грађе (библиотека са стручним књигама из различитих области науке, културе и умјетности).

Осим сталних поставки и легата, у просторима Музеја Херцеговине одржавају се повремене изложбе, поетски рецитали, промоције књига и музички концерти.

Требињски Стари град је настао као потреба Турака да организују своје посједе у Херцеговини услијед великих промјена (Падом Новог и Рисна у Млетачке руке) насталих у доба ратова са Светом лигом (1683-1699).

Град је саграђен на десној обали Требишњице изнад најдубљег мјеста у ријеци, тзв. Бан-вира, који носи назив по легенди о бану који се утопио у виру.

Највеће заслуге за развој града као тврђаве носи Осман-паша, оснивач породице Ресулбеговић. Он, 1714. године започиње радове на граду које накратко прекида рат са Венецијом. Доводи мајсторе из Дубровника, а радну снагу из околних мјеста (Љубиње, Церница, Никшић). Наредне године око града је ископан хендек (канал) који је повезан са Требишњицом. За његово вријеме саграђене су “Султан-Ахмедова” и “Осман-пашина” џамија, те “сахат-кула” која и данас успјешно пркоси зубу времена.

Стари град “Кастел” је у почетку имао облик троугла који је временом заобљен, а своју коначну физиономију са кулама, хендеком и бедемима добио је у прве четири деценије XVIII вијека.

Пред улазном капијом (данашњи тунел) на зидинама се налазио покретни мост који је водио преко канала, касније затрпаног због опасности од епидемије заразне болести на савјет др Левија (1932. године).

Вода је један од најважнијих природних ресурса на подручју источне Херцеговине. Огроман неискориштени потенцијал пружа ријека Требишњица, некада највећа понорница у Европи (98 км), која својим најљепшим дијелом протиче кроз сам град.

Ријека Требишњица, због мирног тока, погодује одвијању спортских дисциплина. Изузетна чистоћа и бистрина су погодни за роњење, а због великог рибљег богатства, велика је атракција за риболовце. Дом је и неких ендемских врста попут рибе “гаовице” и надалеко чувене “човјечије рибице” која настањује њене подземне токове. Уз обале ријеке Требишњице налазе се бројна излетишта међу којима су најпопуларнија излетишта “Студенац” и “Ластва”.

Обале Требишњице спаја велики број мостова од којих се посебно љепотом издвајају Перовића (Арсланагића) мост, мост Ива Андрића, те Камени мост.

Воде Требишњице протичу кроз Гатачко, Церничко и Фатничко поље, гдје се у понорима губе и поново извиру јужно од Билеће под именом Требишњица. Воде ријеке Требишњице се појављују и као извор дубровачке ријеке Омбле, а највећи дио отиче подземним током у Неретву.

Mанастир Тврдош се налази на десној обали ријеке Требишњице 5 км западно од Требиња. Саграђен је на темељима цркве из IV вијека и спада у ред најстаријих културно историјских споменика у Републици Српској. У XVI и XVII вијеку Тврдош је био сједиште Хумско-Херцеговачке, односно Требињске митрополије. Током турско-млетачког рата манастир је порушен, а дио реликвија пренесен је у манастир Савину (Херцег Нови) и манастир Дужи, одакле је 1992. године у Тврдош пренесена рука Свете краљице Јелене Анжујске, мајке краљева Милутина и Драгутина.

Манастир је познат и по чињеници да је у њему Свети Василије Острошки примио монашки постриг и свештенички чин, након чега је извјестан период службовао као парох поповопољски. То је разлог зашто се Свети Василије назива још и “Острошки и Тврдошки”.

Препород манастира почиње 1955. године када је обновљен цијели манастирски комплекс.

Посебност унутрашњости данашње цркве је стаклени под, који представља својеврстан “прозор у прошлост” кроз који се могу видјети темељи цркве из IV вијека.

Дугу традицију производње вина, чији почеци сежу у XV вијек, манастир успјешно одржава и данас захваљујући обновљеним виноградима, винском подруму и савременој винарији.